"Sunce tuđeg neba neće vas grijat kô što ovo grije" Aleksa Šantić je hapšen zbog rodoljubivih pesama, gađajući srpsku crkvu oskrnavili mu grob
Dodajte Kurir u vaš Google izborSrpski pesnik i akademik Aleksa Šantić rođen je u Mostaru 27. maja 1868. godine. U svom rodnom gradu je proveo najveći deo svog života i pesničkog stvaralaštva, postajući glas srpskog naroda u Hercegovini u borbi za očuvanje identiteta kao pesnik koji je ljubav prema otadžbini pretvarao u stihove koji se pamte generacijama.
U početku uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a kasnije je izgradio sopstveni pesnički izraz karakterističan po elegičnim motivima i rodoljubivim temama.
Napisao je i objavio oko 800 pesama, a neke od njih koje se mogu svrstati u antologijske su "O klasje moje", "Moja otadžbina", "Veče na školju", "Emina". Pisao je i dramske tekstove i prevodio dela sa nemačkog i češkog.
Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog Adža. Imao je dva brata - Jeftana i Jakova, kao i sestru Persu, dok mu je druga sestra Zorica, umrla još kao beba.
Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, a potom se 1883. godine vratio u Mostar.
Početkom 1887. godine postao je saradnik "Goluba", zatim časopisa "Bosanska vila", te "Nove Zete", "Javora", "Otadžbine"... Naredne godine osnovao je Srpsko pevačko društvo "Gusle", a potom je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora "Prosvete". Pripadao je mostarskom krugu književnika okupljenom oko lista "Zora", koji je pokrenuo sa Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem.
Svoju najveću pesničku zrelost Šantić je dostigao između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge, ali i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. Često ga porede sa Osmanom Đikćem, Srbinom muslimanom, koji je napisao "Himnu Srba muslimana".
Šantić je poznat po svojoj rodoljubivoj poeziji, a jedna od njegovih najpoznatijih i najpotresnijih pesama jeste "Moja otadžbina", u kojoj nam govori da ne plače bolom samo svoga srca već da oseća svu bol i sve rane koje oseća narod. Ta bol koju oseća jeste i zbog svoje zemlje koja je sada uboga i gola. Šantić je otadžbinu doživeo kao prostor na kome žive njegovi sunarodnici bez obzira na državne granice, i zbog toga je njegova otadžbina rasuta po svetu. Gde god da je srpska duša i njegova je, tu je i njegov dom i ognjište. Pesnik nam želi pokazati značaj zajednice i jedinstva jednog naroda. Ma gde da se nalazimo trebamo se držati kao jedno i zbog toga pesnik u ovoj pesmi progovara jednim glasom „glasom svoga naroda“.
Tu je i patriotska pesma "Ostajte ovdje...", puna naboja i nacionalnog ponosa kojom su nebrojeni iseljenici ispraćani i koje su se mnogi naši ljudi u tuđini setili, kada ih nostalgija za starim krajem i domom obuzme.
Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašte, behara, hamama, šedrvana…, a devojke koje se pojavljaju u njegovim stihovima su skrivene lepote, okićene đerdanima. Takva je pesma "Emina", a duh te numere je toliko pogođen da je pesma ušla u narod i peva se kao sevdalinka.
Šantić je 3. februara 1914. izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, međutim kada je izbio Prvi svetski rat 28. jula 1914. godine, došao je u nemilost okupacionih austrougarskih vlasti koje su ga hapsile kao istaknutog srpskog rodoljuba, a njegove pesme bile su zabranjivane.
Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. godine. Ostaće zabeleženo da su mu na sahranu došli predstavnici svih nacija i vera. Sahranjen je na srpskom groblju u Mostaru, a na nekoliko desetina metara nalazi se i grobnica porodice Šantić. Grobnica je oštećena u ratu devedesetih, kao i pesnikov spomenik gelerima od istih granata kojima su sredinom juna 1992. godine hrvatske i muslimanske snage sravnile sa zemljom srpski pravoslavni hram.
Bonus video: